22. Doma{en problem

Vo domot na Dejan. Letna pladnevna letargija.

OFICEROT: [ta je, opet zabu{avate? Ajde jedi!

NAJMALOTO: [ta da jedeme kad nam nisi sip’o...

OFICEROT: Ma {to tu~e{ brata, sunce ti kalajisano!

Na toa, `ena mu, ve}e izvle~ena od svojata zamislenost, mu zalepuva zvu~na {lakanica na svojot ma`.

KAPETANOT: Jevgenija. Geno bre, {ta ti je?

EVGENIJA: (Na „pomakedon~en" srpski) [ta mi je? U{te pra{a{ {ta mi je! [ta mi ~epka{ dete, bre? Dovde si mi se popnal, dovde, ko’ ti velam!

KAPETANOT: Geno bre, koji ti je vrag?

NAJMALOTO: E, jebem ti ovakav ru~ak! Sve uvek upropastite vas dvoje.

KAPETANOT: Jugoslave, ne psuj! Aj, sad, deco, povla~i se. Imam da ras~istim ne{to s va{om majkom.

DEJAN: Tata, molim te, nemoj...

KAPETANOT: Ti „labudovo jezero" ima da }uti{! Da si se malo na brata metno ve} bi li~io na ~oveka. Ovako li~i{ samo na labuda...

NAJMALOTO: Jes’, na muda od labuda!

KAPETANOT: Mar{, napoqe kad ka`em...

Decata izleguvaat. Oficerot se vrti kon `ena si. Udira so remenot zvu~no, po masata. Potoa gleda vo Gena. Taa pla~e.

KAPETANOT: Geno. Nemoj Geno, molim te. Zna{ da sam slab na suzu. Dobro, Jevgenija, o}e{ li da mi re}i {to je tebi?

EVGENIJA: Bev kod doktora.

KAPETANOT: I?

EVGENIJA: I opet sum trudna. ^etvrti mjesec.

KAPETANOT: [ta, opet?!... Pa dobro, majku mu, {to se nisi pazila?

EVGENIJA: Pa, nisi pazio ni ti.

KAPETANOT: Pa jes’, to je uzajamno... I sad nema lijeka?

EVGENIJA: Nema. Docna je.

KAPETANOT: Pa, dobro, ajde smiri se. Gde su tri, mo`e i ~etvrto. Ima na{a Armija mogu}nosti za to, nije da nema. (No, sepak, se zamisluva).

EVGENIJA: A, koga se zemavme, s# si mislev }e me istavi{ od onoj moj zaboraen Prilep, }e vidam malku svet, }e se zdru`am so lu|e, }e se ofajdam u `ivotu. ]e odam po oficerski zabavi, na bioskop. ]e vidam {to e toa opera, }e odam na balet... A, ete, ni{to od toa. A, {to imam jas od `ivotot? [to? Ti na teren, jas trudna. Ti na teren, jas trudna. Ednoto se pomo~alo, drugoto se razbolelo, tretoto se posralo. S# edna ista prikazna.

KAPETANOT: Ajde, Jevgenija, pu{ti sad to. To je vazda isto. A, ipak nam nije tako lo{e, jeli?

EVGENIJA: Znae{ {to... Ostavi go Dejana, neka pravi {to saka. Mlad e, negovo e da sonuva.

OFICEROT: Ma, ne ka`em ja, neka sonuva. Neka ga, nek ma{ta. (Se premisluva) Samo da mi ne igra onaj usrani balet...

  [ Sodr`ina | Prethodna | Sledna ]

[ 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 ]

[ 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | 32 | 33 ]