(Scena se odvija sa lutkama umesto sa `ivim glumcima.

Puni mesec nestvarno viri iza jedne grane. Kroz scenu prolazi lutka, dvojnik Julije, seda pred punu mese~inu i vije, a zatim odlazi. Sa druge strane pojavljuje se Princeza – lutka, dvojnica Nele. Ona ide sa rukama istegnutim ispred sebe, spokojnog koraka mese~ara. Iz dubine scene pojavljuje se Luda, Totov dvojnik, sa lautom u rukama. Prime}uje uspavanu Princezu i prene se. Zatim po~inje da ne`nosvira tu`nu melodiju na svojoj lauti. Princeza se budi.)

PRINCEZA:

Oh! Gde sam to ja?

LUDA:

U svom rajskom vrtu princezo.

PRINCEZA:

Jeste li sigurni da ne sanjam?

LUDA:

U to niko nikda ne mo`e biti siguran.

PRINCEZA:

A ako je ovo san, {ta mislite ~iji je ovo san? Va{ ili moj?

LUDA:

Va{, princezo. Jas ~esto {etam kroz tu|e snove.

PRINCEZA:

Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.

LUDA:

Ali, ~ak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.

PRINCEZA:

Izvinite ja kao da Vas odenekud poznajem.

LUDA:

Mo`da smo se nekad sreli na nekom sli~nom mestu.

PRINCEZA:

Ko ste uostalom Vi, podanik?

LUDA:

Ja sam dvorska luda. Otpu{ten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?

PRINCEZA:

Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne {etnje ovim starim vrtom i branje cvetova.

LUDA:

O, to je prijatna zabava!

PRINCEZA:

Da ali nema vi{e ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.

LUDA:

A mo`da su uveli od ne~eg drugog?

PRINCEZA:

Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo rado{}u. Kada se ona izgubila i ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.

LUDA:

O, pa tu mo`e biti posla za mene.

PRINCEZA:

Mo`e, ludo. Eto, progla{avam Vas za ba{tovana radosti.

LUDA:

Ali ja ne znam ni{ta o rastinju. Znam samo da pri~am.

PRINCEZA:

Pa onda pri~ajte!

LUDA:

Ali ja znam samo tu`ne pri~e. Jas sam pripoveda~ balada.

PRINCEZA:

A znate li da pevate?

LUDA:

Samo tu`ne pesme. Jas sam peva~ balada.

PRINCEZA:

I nikada niste nau~ili nitu jednu radosnu pesmu?

LUDA:

Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.

PRINCEZA:

Kako to ludo?

[UTOT:

Zaljubio sam se. Zavoleo ta`nu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest pre{la i na mene. Nisam znao da su tuga i usamljenost kao bolest.

PRINCEZATA:

Toa je stra{no, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.

LUDA:

Ima ne~eg stra{nije. Ona je postala nesre}na princeza, a ja sam prestao da budem luda.

PRINCEZA:

Kako onda mislite da vratite u `ivot ovaj vrt?

LUDA:

Ne znam kako princezo. Mo`da je bolje da odem i odavde.

PRINCEZA:

Ne, stanite. Kaza}u Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbu|enja. Ranije kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmno`avala – kidaju}i neke od njiv. Kako sam ih kidala, vi{e ih je cvalo.

PRINC:

^udan neki vrt.

PRINCEZA:

Ovaj vrt raste samo ako se u njemu de{ava ne{to neobi~no. Vidite li onaj grm? On je bio pun ru`a koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je na{ komandant ubio nastojnika na{eg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!

LUDA:

To je veoma tu`no princezo.

PRINCEZA:

Sve je tu`no. Nema vi{e uzbu|enja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite ne{to.

LUDA:

A {ta tu mo`e da uradi jedna nesre}na luda?

PRINCEZA:

Da obezbedi radost jednoj jo{ tu`nijoj princezi. Molim Vas, vratite `ivot u ovaj mrtvi park. U~inite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite ne{to, prekolinjem Vas. Evo, vene i moj poslednji cveti}. Sa nijm }e uvenuti i moja poslednja radost.

LUDA:

(]uti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. U~ini}u ne{to, Va{a }e radost biti spa{ena!

PRINCEZA:

O, pogledajte ludo! Ne{to se de{ava. Mese~ina se pomra~uje. Mo`da }e to spasti moj vrt!

(Na nebu nastupa pomra~enje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od ~udesnih zraka. Oni se najpre boje razli~inim spektralnim bojama, a zatim se polako ponovo pojavi puna obla mese~ina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku po~inje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni br{ljen po~inje da raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA:

Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mese~ina, nejedanom ona primeti obe{enu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznena|enja, a zatim se ponovo okrene i odu{evljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i po~inje da vije na meseini pred ~ijim se svetlim krugom nji{e bez`ivotno lutkino telo Lude. Jedan zrak osvetlljava njegovu lautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i cvetovi i po~inju je obavijati.)

PRINCEZATA:

(Zami{ljeno) ^udna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako ne{to (... zatim kapriciozno) A mo`da je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san. On je tako odlu~io. Tako mu je bilo pisano. Nema be`anja. Sve se jednom ve} dogodilo. Sve je po~elo u jednom vrtu. U vrtu se sve i zavr{ava. Sve }e jednom u vrtu i po~eti. Bio si nesre}an, bi}e{ sre}an. Bio si sam. Sam }e{ i biti!

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mese~ina i senka obe{ene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i neprona|enog psa)

K r a j