 |
|
|
|
|
(Nela sedi na klupi, zagledana u daljinu, kao da gleda u neku drugu, nevidljivu mese~inu. Na nebu, iza nje, polako se pojavljuje istinska, obla - puna mese~ina.) (Na mese~evoj povr{ini po~inju da se razaznaju najpre raznovrsne senke, a zatim i lica- brojna lica ljudi zagledanih, sa Meseca - ka nama.) (Nela, uznemirena, ustaje.)
NELA: Bo`e, zar nas je tako mnogo? A ja sam mislila da sam sama, jedina na ovom svetu (Iza nje se pojavi lutka – Totov dvojnik. Dolazi do Nele. Pogleda je. I Nela pogleda lutku. Nela sedne na klupu. Lutka zastaje kraj nejzog koleno i zagrli je.) (Pozadi, na mese~evoj povr{ini pojavi se zami{ljeni Nelin lik, na kome kona`no zaigra ta`ni, ute{ni, ali primetni - osmeh. Kako odbljesak same Nele sa klupe) (Scena se zatamnjuje. Neko vreme ostaje da sja samo za~udni, puni mese~ev lik) |
